Afrika

Prvi utisci o putovanju u Južnu Afriku

Trenutno je prva trećina puta iza nas i već smo pomalo umorni. Svaki dan je novih 500 km na brojčaniku koje savladavamo uz povremena zaustavljanja, da Miha, koji je naš glavni vozač, može malo da protegne noge i da ih izmasira Favnovim Akupres gelom koji mu pomaže da ga noge manje bole uveče nakon naporne vožnje.

Kada smo 15. oktobra sleteli u Johanesburg, svi smo već bili veoma nestrpljivi da vidimo prve lepote Afrike. Naravno, morali smo prethodno da sredimo gomilu papira kako bismo mogli da preuzmemo naša dva automobila, koji će nam biti druga kuća narednih sedam dana. Prilikom sređivanja papira deca su bila pod budnim okom najstarije Žive. Nažalost, iskusili smo i lošu stranu Afrike odmah na početku, kada su Živi u toaletu ukrali telefon i nešto novca. Pre puta smo osigurali svu tehničku opremu i nadam da ćemo uspeti da refundiramo gubitak po povratku. Prvo smo se zaustavili u Johanesburgu, gde smo posetili moju dugogodišnju prijateljicu Fionu. Dočekala nas je raširenih ruku, a mi smo joj doneli i nekoliko sitnica – našu salamu, dečije igračke Malih zakladov, kozmetičku torbicu i kreme Malih zakladov. I naravno naše vino.

(slika fione)

https://malizakladi.si/

Pretorija

I tako je počelo naše istraživanje… Prvo smo obišli botaničku baštu u Pretoriji, koja se prostire na 76 hektara. Vau, videli smo toliko južnoafričkih biljaka da ne mogu ni da ih navedem. Dugo, dugo sam stajala ispred aloje i drugih cvetnih biljaka, a deca su izbliza razgledala najveći herbarijum u Južnoj Africi. U baštama je bilo izuzetno opuštajuće, zaboravili smo na sve brige… Naravno, posetili smo i njihov čuveni spomenik Voortkekker, koji nas je veoma impresionirao. To je deo nacionalne baštine, visok 40 metara, izgrađen u znak sećanja na Voortrekere. U ovom trenutku posebno je uživala Zoja Mija, koja je veliki ljubitelj istorije. Razgledali smo Park slobode, Zid imena, gde smo pročitali ko je sve pao u sukobima u ovoj zemlji. Melrose House nas je vratila  u 19. vek, kada je potpisan mirovni ugovor. U Pretoriji se na svakom koraku osećate malo nostalgično zbog sve te istorije.

Dan je prebrzo prošao i sutra nas je već čekalo prvih 500 km vožnje. Naš prvobitni plan bio je da posetimo Lesoto, malu zemlju u Južnoj Africi sa veoma lepim pejzažem, ali smo, nažalost, morali da odustanemo od toga zbog teške situacije sa koronom i zatvaranja državnih granica.

Lesoto

U Lesotu smo želeli da vidimo kraljevsku palatu Maseru, koja je izgrađena 1976. godine i koja je kao prava vila, katedralu Majke Pobede, najveći koledž u zemlji. Nažalost, takođe nismo mogli da vidimo rudnik dijamanata Letseng koji je na nadmorskoj visini od 3.100 metara. Na našem spisku “must see” ostaju i dalje Malecunski vodopad, po mnogima jedan od najlepših u Africi.

Bloemfontein

Odlučili smo se za novu rutu koja nas je dovela do Blumfontejna, grada ruža (vratićemo se jednom na festival ruža, definitivno), sedmog po veličini u Južnoj Africi, prestonici pravosuđa. Ima oko 520.000 stanovnika i Miha dobro zna da su bili domaćini Svetskog prvenstva u fudbalu 2010. Kada deca budu starija, sigurno ćemo ponovo posetiti grad, jer postoji Umetnička galerija Oliwnhuis, gde je moguće videti radove savremenih i klasičnih umetnika. Postoji mnogo muzeja, prvi digitalni planetarijum, opservatorija…

Frankfort

Tokom vožnje smo se setili da negde u ovom pravcu žive naši prijatelji Ksenija i Dejan Kastelic. Javili smo im se i dobili poziv da ih posetimo na usamljenoj turističkoj farmi usred savane u Frankfortu, Free State, koju iznajmljuju za vikend posete. Miha i ja smo odmah počeli da objašnjavamo deci da je Frankfort mali seoski gradić koji leži na obali reke Vilige. Grad je izgrađen 1869. godine, a ime mu je odabrao Albert van Gordon. I da, ime je dobio po nemačkom gradu Frankfurtu.

Kako smo skrenuli u njihovom pravcu, put se brzo pretvorio od asfaltnog u kameni, što je bio pravi izazov za naša dva drumska vozila. Kada smo stigli, međutim, doživeli smo prvu tkz. ”rain in Africa ”, koju peva čuvena grupa Toto i videli mali vodopad usred ravne savane, što je veoma retka pojava usred tako velike travnate površine.

(slika)

Deca su bila oduševljena i jahanjem konja i probanjem prvih afričkih slatkiša. Naš dan se završio najspektakularnijim zalaskom Sunca koji smo ikada videli. Da li ste videli objavu o tome na našem Instagramu?

Pa, tako smo bar mislili dok naši snimatelji nisu shvatili da se na ovim autima lampica za rezervu benzina pali veoma kasno, a benzinske pumpe u Africi nisu na svakih 100 km, kao što smo navikli u Sloveniji . Pošto smo Miha i ja već iskusni putnici, našli smo bezbedno sklonište gde smo mogli da sačekamo da gazdarica ”guest housa” u kome ćemo da spavamo pošalje čoveka sa kantom benzina. Kada smo konačno stigli do našeg prenoćišta, deca su već bila toliko umorna da su pala u krevet dok je posao za nas tek počeo. Počeli smo da pripremamo video materijal i Nikon zaista pravi kvalitetne fotografije što ima za rezultat da slikaš 1000 slika, pa je potrebno mnogo vremena za uređivanje materijala. Hvala Bogu, dobili smo novi HP Fury notebook pre puta, što nam je olakšalo ovaj posao.

Tokom ovog putovanja doživeli smo raznolikost klime, temperaturne fluktuacije, emotivne trenutke, šarenilo kultura, različitost života…

Gariep Dam

Sledećeg dana put nas je vodio pored brane Gariep, 88 m visoke brane na reci Oranž, koja je najveći rezervoar vode u Južnoj Africi. Osnovna namena brane je navodnjavanje, za kućnu i industrijsku upotrebu, ali i proizvodnja električne energije. Prvobitno se zvala po premijeru, Hendrik Verwoerd. Nakon završetka aparthejda, međutim, taj naziv je promenjen. Pogled na jezero ispod dao nam je osećaj putovanja i slobode, deca su bila srećna i razigrana i same pohvale za njih koliko su dobri saputnici.

Ovaj dan je uglavnom obeležila duga vožnja do smeštaja Graaf Reinter. „Kuće za goste” su velike kuće, u kojima najčešće žive penzioneri i izdaje se deo kuće, odnosno samo nekoliko soba. U to je uračunat dobar domaći doručak, koji je nam odličan dođe da na put krenemo punih stomaka.

Na sreću, deca su kod sebe imala igrice TojeTo, što im je skratilo vreme.

Kada smo konačno stigli na odredište, Miha i Martin (naš snimatelj) su bolje upoznali lokalne stanovnike kada su prošli pored kontejnera u kojima žive na putu do prodavnice. Zbog njihove situacije, odlučili smo da je ovo prilika za dobrotvornu akciju i poklonili Novalac mleko i pelene Violeta meštanima sa novorođenčetom. Veoma dirljivi trenuci koje ste mogli da vidite na društvenim mrežama 2many4granny …

Graaf Reinter

Sledećeg jutra, dan je počeo za Mihu i Živu nekoliko sati ranije nego nama ostalima koji smo malo duže spavali. Zajedno sa snimateljima krenuli su u obilazak Graaf Reintera – nacionalnog parka poznatog po ogromnom kanjonu koga zovu još i mini Grand Canyon. Bilo mi je malo žao kada sam se posle divila pejzažima koji se vide na slikama. Dobro je što su naša dva kamermana zabeležila celo iskustvo sa dva Nikon fotoaparata. Lično su se uverili da Nikon nudi zaista najsavremenije kamere i fotografsku opremu pomoću koje možete da “uhvatite” kroz objektiv prelepe fotografije. Oni nude duboko iskustvo pravog profesionalca sa inovativnom optičkom tehnologijom, posebno Nikonovim revolucionarnim fotoaparatima bez ogledala Z-serije i sočivima NIKOR Z. Bude u vama talenat i daju vam priliku da kreirate vizionarska dela.

Za doručak su deca poželela kakao BenQuick, koji smo spakovali na dno ogromne gomile prtljaga, koji smo poneli sa sobom u dobrotvorne svrhe. Morala sam da raspakujemo ceo auto da bi došla do njega. Ali na kraju je sav trud vredeo, kada su deca mogla da se zaslade Benkvikovim kakaoom, a mi smo dopunili snagu Benkvikovom kafom od žitarica sa cikorijom.

Nacionalni park slonova Addo

Odmah posle doručka, požurili smo ka atrakciji kojoj su se deca najviše radovala – nacionalnom parku slonova Addo, koji je jedan od najpoznatijih parkova još od 1931. godine. To je treći najveći nacionalni park u Južnoj Africi. Nastao je iz želje da se očuva širok spektar bio diverziteta, predela, faune i flore. Pored ulaznice za park, dobili smo i veoma maštovitu igricu koja obećava sladoled onome ko primeti najviše životinja. U početku smo bili razočarani oskudnim brojem životinja sve dok nam slon nije prešao put. Deca su bila oduševljena, a moja prva pomisao je bila: „Dobro je da smo se osigurali u Vzajemno osiguravajućoj kući pre nego što smo krenuli ako se nešto desi.“ Susretali smo se sa dosta insekata, a još nismo pili antimalarike. Nakon ovog događaja, polako smo krenuli dalje sa krdom slonova i sretali sve više životinja – zebre, antilope, lavove i žirafe. Iz parka smo izašli puni motivacije za nove avanture sa pitanjima šta nas sve čeka na daljem putu.

Port Elizabeth

Odgovore smo dobili već sledećeg dana kada smo stali u red za ulazak na brod u Port Elizabeth-u koji nas je vodio u obilazak delfina i kolonije pingvina. To je glavni lučki grad i naj naseljeniji grad u južnoafričkoj provinciji Eastern Cape. Nazivaju ga i Prijateljski ili Vetroviti grad, jer ga karakteriše topla okeanska klima. Poznat je po mnogim plažama sa plavom zastavom i smatra se veoma popularnom međunarodnom i lokalnom destinacijom za odmor. Ima bogato i raznoliko kulturno nasleđe.

Ne možemo a da ne spomenemo naš slavne pingvine… Da li ste znali da su pingvini zapravo drevne ptice koje su evoluirale pre oko 65 miliona godina? I ako svi misle da ih nalazimo samo u hladnim krajevima, i ovde su kao kod kuće, jer su se prilagodili vrućini, perje im je odličan izolator (usput rečeno – perje im je kraće nego kod antarktičkih pingvina). Afrički imaju posebnu crnu liniju koja je zakrivljena na vrhu grudi. Na kopnu su nespretni, ali u vodi su izuzetno vešti plivači koji dostižu čak 24 km/h, ostaju pod vodom minut i po i plivaju do 35 me dubine. Ludo, zar ne?! I ne plivaju nogama kao ostale vodene ptice, već sa krilima koja su kao peraje. Mrežasta stopala služe im samo kada plivaju na površini vode. U proseku žive od 10 do 11 godina, a ponekad i 24 godine. I ovde se umešao čovek… Nažalost… Zbog komercijalnog ribolova, prinuđeni su da prilagode ishranu. Jedu sitnu ribu i to iznosi 300 grama dnevno, a u određenim periodima i više od 1 kg. Čak i kod pingvina, postoje razlike između mužjaka i ženki. Hihihi, ko je lepši? Pa svi su lepi, a mužjaci imaju malo veći i duži kljun. Čak i dugi niz godina su verni, odvajaju se tek ako parenje ne uspe. Hm… hm… Ženka snese jedno do dva jaja godišnje. Mladunci imaju plavo-siva leđa i belu prugu na prednjoj strani. Da, dobro ste pročitali. Oni nisu tipično crno-beli kao njihovi roditelji. Hihihi… A kada mladunac prvi put otpliva na otvoreno more, to je za njega opasan podvig. Tek sa tri ili četiri godine vraća se kući spreman za parenje.

Pa, da nastavimo… Stigli smo ¨ fashionably late¨, jer kad imaš porodicu sa petoro dece, to je uvek veliki izazov, pogotovo kada deca požele pet jaja u poslednji čas, koja prave lokalni kuvari tri puta sporijim tempom nego što bi ih napravili u Sloveniji. Bili su strpljiviji i sačekali nas. Kada je prvi delfin provirio iz vode posle 5 minuta vožnje čamcem, još uvek blizu obale, naši vodiči su bili iznenađeniji još više od dece. Objasnili su nam da je tako nešto retka pojava i da ih obično sretnu nekoliko kilometara dalje od obale. I drugi su bili oduševljeni, a delfini su ubrzo počeli da nas prate i da se igraju sa talasima u velikim skokovima koje su jurili duž broda. Bio je to predivan dan, deca su uživala u svakom minutu, a i mi dok smo ih gledali tako srećne i razigrane.

Opšte uzbuđenje se još više povećalo kada smo videli prve pingvine na ostrvu. Vodič nam je rekao da ih je nekada bilo mnogo više i da su pokrivali celo ostrvo, ali zbog nestašice hrane izazvane lokalnim pecanjem i višestrukim izlivanjem nafte, populacija pingvina se znatno smanjila. Deca su to drugačije doživela. Najmlađi su bili tužni, dok su Živa i Jure raspravljali kako se svet menja.

Na naše razočaranje, nismo uspeli da kročimo na ostrvo kako bismo mogli da vidimo pingvine izbliza, ali smo brzo shvatili da je to moguće na plaži Boulders u gradu Simon, koju smo odmah dodali na našu listu destinacija za posetu narednih dana.

Simon Town

Simon Town, grad u zapadnom rtu Južne Afrike, morate da posetite! Zaista treba da skrenete na obalu zaliva False! Inače, mesto nosi ime po Simonu van der Stelu, prvom kolonijalnom guverneru rta. Možemo samo da kažemo vau! Vau! Crno-bela gospoda i dame naspram tirkizne boje okeana oduzeli su nam dah. Divili smo se gledajući ih kako se igraju, plivaju, hrane i brinu o mladuncima koji su tako slatki. Afrički pingvini su zaista nešto posebno, izgledaju drugačije i ponašaju se drugačije od onih u Južnoj Americi.

Plettenberg

Nastavili smo put do zaliva Plettenberg, zvanog Plet ili Plett, glavnog grada lokalne opštine Bitou u južnoafričkoj provinciji Western Cape. Prema popisu iz 2001. ima 29.149 stanovnika. Rani portugalski istraživači su ga prvobitno nazvali Bahia Formosa („prelep zaliv“) i leži na južnoafričkom Vrtnom putu 210 km od Port Elizabeta i približno oko 600 km od Cape Towna.

Iako je zaliv Plettenberg izbegao većinu nasilja povezanog sa okončanjem aparthejda, ubistvo Krisa Hanija u aprilu 1993. dovelo je do protestnog marša u grad iz KwaNokuthula, tokom koga su spaljene industrijske postrojenja na periferiji grada. Zvanično razdvajanje okončano je ukidanjem zakona o aparthejdu, ali su posledice prethodnog odvojenog vlasništva nad imovinom i dalje veoma vidljive.

Zaliv Plettenberg je domaćin jedne od najvećih kolonija za razmnožavanje galebova duž južnoafričke obale na ušću reke Keurbooms, nazvanoj po autohtonom drvetu keurboom. U ovoj oblasti ima mnogo pelagičnih ptica, kao i ugrožena afrička ostriga koja živi duž obale.

Knysna

Knysna (verovatno od reči Khoisan što znači „mesto drveta“) je grad sa 76.150 stanovnika od 2019. u južnoafričkoj provinciji Western Cape. 1878.godine došlo je do važnog otkrića u ovoj oblasti. Zlatni grumen pronađen je u reci Karatari blizu Ruigtevlea. Ubrzo su lovci na bogatstvo iz celog sveta stigli u Millwood u potrazi za zlatom, i Millwood je izrastao u užurbani grad. Millwood je proglašen Zlatnim poljem, prvim u Južnoj Africi.

Ovom prilikom sam se setila da Miha i ja takođe štedimo u plemenitim metalima i verujemo Elementumu. Savetuju me oko kupovine i prodaje investicionog zlata i srebra najboljeg kvaliteta iz najboljih kovnica novca. Želimo da svojoj deci pružimo lepu budućnost, u smislu da ćemo im pomoći na putu ka znanju, pa za svaki rođendan, krštenje, praznike, bake, deke, tetke, stričevi…kupite zlatnike i srebrnjake. I sama snažno verujem u finansijsku pismenost od najranijeg detinjstvu, finansijsku stabilnost porodice i diversifikaciju bogatstva da sam postala i njihov ambasador. Sviđa mi se njihova ideja o Dečijem blagu i ovde je aktuelna. Zainteresovani ste da saznate više o ovome? Popunite formular za prijavu i njihov savetnik će vas kontaktirati.

Da nastavimo… Međutim, vrlo brzo nije bilo dovoljno zlata za iskopavanje kako bi se održao grad koji raste i rudarska industrija u toj oblasti je propala. Neki rudari su se preselili u Knysno i poneli svoje kućice sa sobom. Jedna od kuća, poznata kao “Millwood House”, sada funkcioniše kao muzej.

7. juna 2017. godine, nošena jakim vetrom usled jakog nevremena koje je dolazilo sa zapada, vatra je zahvatila grad i okolinu. Požar je izazvao egzodus oko 10.000 ljudi iz svih društvenih grupa. Prvo je prijavljen podmetnut požar, ali je kasnije utvrđeno da je uzrok požara grom.

Nedavno, grad je postao popularna destinacija među golferima, jer se može pohvaliti sa nekoliko golf terena svetske klase, uključujući teren Pezula, teren Simola i novo otvoreni golf teren u laguni Knysno. Blizu je zaliva Plettenberg Bay i George, gde su aerodromi. Knysno je takođe dom pivare Mitchelllove, iako kompanija više ne pravi pivo u gradu. Šume, reke, ušće i okean koji okružuju grad su prošarani pešačkim stazama i mnogim prilikama za aktivnosti na otvorenom. Planinari, trkači, kajakaši, plivači i ribolovci rado su viđeni u Knysni.

Miha i ja smo sve ovo ispričali deci i oni su slušali otvorenih usta. Oni vole takva istorijska predavanja, pa se za njih uvek dobro pripremamo, jer nas inače zasipaju sa hiljadu i jednim pitanjem.

Sedgefield

Vozili smo se kroz Sedgefield, koji je priobalni grad na Vrtnom putu u provinciji Western Cape u Južnoj Africi. Grad je osnovan 1929. na farmi Sedgefield, koja je 1894. dobila ime po istoimenom selu u Velikoj Britaniji, gde je rođen otac (Henry Barrington) tadašnjeg vlasnika farme.

Glavna privredna delatnost grada se vrti oko turizma, a sekundarne aktivnosti se fokusiraju na potrebe lokalnog stanovništva i regionalnih poljoprivrednika. Opuštena rustična seoska atmosfera ogleda se u motou grada, gde „kornjača diktira tempo“.

Lep predah smo napravili u Swellendauu, gradu sa 17.537 stanovnika, koji se nalazi u provinciji Western Cape. Grad ima više od 50 mesta urbanog nasleđa, većina njih sa holandskom arhitekturom. Ovde smo odseli u Topphill Guest House.

‘’Guest house’’ ili „kuće za goste“ su jeftin i najbolji način za boravak u Južnoj Africi. Jedno noćenje košta manje od 150 evra po noći za svih nas devetoro, obično uz ukusan doručak. Spremali smo sami svoju večeru. Isporučili su nam ogromnu količinu domaćeg hrane i svežeg mesa i salata. Miha je naložio vatru i pekli smo roštilj. Njami! Podsetilo nas je na naše roštiljanje ispred kuće… Probudila se mala nostalgija u nama… Ali ne zadugo!

Robertson

Nastavili smo put do Robertsona, koji je ranije bio poznat po uzgoju nojeva, ali je i ova industrija propala ubrzo posle Prvog svetskog rata, a poljoprivrednici ovog kraja okrenuli su se vinogradarstvu i voćarstvu. Kasnije je osnovano nekoliko uspešnih ergela. Poljoprivreda ostaje glavni grad privrede.

Robertson ima preko 20.000 stanovnika.

Outdshoorn- nojevi

Jedva sam čekala taj dan. Otišli smo da vidimo farmu nojeva. Kada sam bila sama u Africi pre nekoliko godina, to je bio jedan od mojih najboljih doživljaja. Tog dana, dobila sam jedinstvenu priliku da to podelim sa svojom decom. Lako sam ih probudila i obukla i već smo bili na par stotina km do Outdshorna, poznatog kao svetska prestonica nojeva sa oko 60.000 životinja. Kada smo skrenuli sa glavnog puta ka izabranoj farmi, deca su već bila veoma nestrpljiva. Istrčali su iz auta tako brzo da nismo mogli da ih uhvatimo ni sa objektivom kamere. A ja sam bila odmah iza njih… Videli smo nojeve svih uzrasta, čak i mladunce koji su se deci najviše dopali. Iako je jahanje noja zabranjeno zbog zaštite životinja, upravnici farme su to dozvolili našem najmlađem Jaši, koji je tako stekao nezaboravno iskustvo koje mnogi nikada neće moći. Druga deca su, međutim, uspela da „izmere” nojevo jaje i vide koliko je ono zapravo teško. Ljuska nojevog jaja može da izdrži do 200 kg bez lomljenja.

Posle sat vremena razgledanja, ogladneli smo i odlučili da probamo nojevo meso. Dok smo čekali ručak, posmatrali smo žirafe kako mirno jedu lišće sa drveća. Hrana je stigla po lokalnom običaju -za sat vremena. Čekanje nije bilo uzaludno, jer sveže pripremljeno nojevo meso je prava poslastica. Za vrhunac našeg dana, međutim, bili su toliko ljubazni na farmi pa su nam dali jednu od praznih ljuski od jajeta da ponesemo kući.

Hermanus

Krenuli smo na posmatranje belih ajkula iz neposredne blizine roneći u kavezu i ostavili za sobom prelepi primorski grad Hermanus na južnoj obali južnoafričke provincije Western Cape. Mesto je popularno i po posmatranju kitova od zime do proleća. Kitovi se mogu videti sa litica širom obale već u junu i obično odlaze početkom decembra. Nekada su ih lovili u obližnjem gradu Betty’s Bay, ali danas su zaštićena vrsta kako bi im osigurali opstanak.

Datum, 21.10. 2021, Miha se probudio sav znojav. Sanjao je da ga je pojela ajkula. Njegov strah, međutim, nije nestao sa krajem sna, jer je znao da ga tog dana čeka ronjenje sa ajkulama. Deca već dva dana glasno protestuju jer zbog godina ne mogu sa nama u kavez. Pošto nismo bili jedina grupa, prvi put smo uspeli da stignemo na polaznu tačku na vreme. Ispred zgrade u kojoj smo imali uvodno predavanje nalazio se veliki kavez sa uputstvima kako da se ponašamo tokom ronjenja. Gaja i Mija su bili prilično uplašene, jer su bili ubeđene da će tatu pojesti ajkule. Jedva smo ih ubedili da se malo smire i već smo bili na brodu koji nas je vodio ka otvorenom Atlantskom okeanu.

Na mestu spuštanja Miha i naša najstarija Živa su se dočepali ronilačkih odela. Oblačenje odela na ogromnim talasima koji su tresli pod broda nije bio mačji kašalj. Kada su konačno uspeli, bili su najhrabriji na brodu da zakorači u kavez užasa. Ja i deca smo nervozno posmatrali kako naši vodiči sa mrtvim ribama privlače ajkule, koje su okružile kavez tako blizu da su morali da paze da ih neko od njih ne udari perajima kroz rešetke. Posle 15 minuta u vodu su ušli i naši snimatelji koji su izbliza snimali ajkule.

Da, videli smo belu ajkulu, koja se naziva i beli morski pas. Crazy – dugačak je oko šest metara i težak 200 kilograma. Licem u lice sa najvećom predatorskom ribom na svetu! O, da, oni žive duž priobalnih i otvorenih voda (temperature između 12 i 30 stepeni Celzijusa). Vole da se kreću u blizini svog plena – foka, morski lavova, delfina, drugih ajkula, velike ribe kosturnice. Plivaju 1280 m u dubinu, ali isto vole da isplivaju na površinu. Svoj plen otkrivaju mirisom i sluhom, kao i vidom kada napadaju, naravno iz zasede. Gledali ste film Steven Spielberg Ajkula, zar ne? Uf…

Posle uspešnog „plivanja sa ajkulama“, svi okupljeni na brodu dobili su lizalice, koje su odlično odradile svoj posao da spreče mučninu usled jakog podrhtavanja broda. Svi ronioci su se složili da je to bilo ludo iskustvo, ali da je najneprijatniji deo veoma hladna okeanska voda.

Rezervisali smo ovu avanturu u kompaniji White Shark Diving Company, koja je specijalizovana za ekskluzivna avanturistička putovanja u Južnoj Africi. Oni su jedina kompanija za ronjenje sa ajkulama koja nudi ekskluzivne i privatne ture sa ograničenom količinom sedišta za dodatnu udobnost, bezbednost i vreme ronjenja! White Shark Diving Company je takođe posvećena zaštiti velike bele ajkule.

Boulders beach

Okeanska voda nas je prilično umorila, ali istog dana smo se vozili do plaže Boulders. Srećom, Miha je pio mono domaću kafu, jer nažalost nije bilo vremena za pripremu Benquick kafe od žitarica i bezbedno nas je dovezao do naših apartmana. Tamo nas je čekalo iznenađenje. Pre našeg smeštaja nalazi se plaža koja se zove Foksi plaža, na kojoj živi kolonija od 3000 pingvina. Ostali smo tamo oko dva sata i takođe smo posmatrali zalazak Sunca. Jedan sat smo pokušavali da priđemo pingvinima, koji su bili daleko manje stidljivi nego što smo zamišljali. Pa ipak su nas puštali blizu samo jedan metar. Divili smo se njihovom neverovatno brzom plivanju i posmatrali prelepu peščanu plažu. Bio je to dan koji će nam dugo ostati u sećanju.

Cape town

Poslednji dan u Južnoj Africi pratilo nas je loše vreme. To nas, međutim, nije sprečilo da posetimo Rt dobre nade. Iako to nije najjužniji deo Afrike, kako se često pogrešno tumači, pogled koji pruža oduzima dah. Ispod visoke litice prostiru se peščane plaže rajskog izgleda. Zbog jakog vetra išli smo žičarom, koja nam nije uskratila lepe poglede na putu. Cape point je takođe dom za više od 250 vrsta ptica koje su vešto savladale vetar i ulepšale nam pogled.

Zatim smo krenuli prema Cape townu i Table mountainu, koji je nažalost bio zatvoren zbog lošeg vremena. Ali šta smo propustili? To je zapravo planina sa ravnim vrhom – Table Mountain, odakle je odličan pogled na Cape townu u Južnoj Africi. I da, to je izuzetno važna turistička atrakcija. Hoćemo li peške do vrha? Hm, ne znam… svi bi verovatno navijali za žičaru. Ali sigurana sam da kad bi videli svih poznatih 8.200 biljnih vrsta ostali bi bez daha .

Spomenula sam u prethodnom blogu da je Cape town jedan od tri glavnog grada Južnoafričke Republike. Leži uz Atlantski okean i, zajedno sa predgrađima ima 3,5 miliona stanovnika. Ne, to nije najveći grad, već drugi u zemlji. Godine 2014. dobio je laskavu titulu najbolje turističke destinacije, zahvaljujući Njujork tajmsu. I opet će uslediti neki istorijski podaci, za radoznale naše male i velike glave. Za svakoga ima ponešto zanimljivo. Jure i Živa su se prisetili da je grad osnovala holandska istočno indijska kompanija koja je „potčinila” plemena Khoi i San. To je bila stanica za trgovačke brodove koji su plovili za Indoneziju. Ostala deca su bila fascinirana što ga ovde zbog lošeg vremena zovu i Rt Oluja. Pa, i Holanđani su imali robove, danas su njihovi potomci Kejp Maje. Ali promene vladara nisu bile gotove. Nasledili su ih Englezi. U periodu aparthejda, bilo je žalosno što im se nisu dopadali multietnički gradovi i srušili su ih, nisu hteli da žive sa crncima i mulatima. Istorija je bila surova i radije ne ulazimo u detalje. Ali činjenica je da je 60.000 ljudi nasilno proterano. Jaša neće zaboraviti da nam je rečeno da u Cape town ima 3100 sunčanih sati (otprilike kao recimo u Los Anđelesu, Atini i Madridu).

Ukratko, uspeli smo da se opustimo i pripremimo za teži deo našeg puta koji je tek pred nama. Sledećeg dana, rano ujutru krećemo na 12-časovnu vožnju do Namibije… Šta nas čeka u narednim danima? Pratite nas na Fejsbuku i Instagramu i saznaćete…

Pripremile: Jasna Žaler Culiberg i Lea Rogelšek

Podporniki projekta 2many4granny na poti v Afriko

Pustite odgovor

Vaš e-naslov ne bo objavljen.