Sestra Fani Žnidaršič: „Ponekad mi teku suze od bola i tuge zbog toga kroz šta neki ljudi moraju da prođu, a posebno deca. ''

Pre odlaska u Afriku organizovali smo veliku humanitarnu akciju, u kojoj smo u saradnji sa Caritasom Slovenije prikupili sredstva za izgradnju skloništa u Serowe-u u Bocvani. Povezali smo se sa tamošnjom misionarkom sestrom Fani Žnidaršič, koja je odabrala porodice za koje ćemo sagraditi krov nad glavom. Pozivamo vas da pročitate zanimljiv intervju sa njom. Saznaćete u kakvim uslovima žive meštani i kakva im je pomoć potrebna. Dotaknućemo se i našeg susreta.

Kako procenjujete stopu siromaštva ovde, kako biste je opisali u poređenju sa Slovenijom?

Ne bih mogala da uporedim stopu siromaštva u Sloveniji sa siromaštvom u Bocvani, jer ovde postoje velike razlike. Zavisi da li živite u gradu, urbanom selu ili ruralnom selu. Bocvana ima program Nation Powerty Eradication gde je definisan njihov cilj za 2036 godinu. Zvaničanu statistiku o stopi siromaštva možete pročitati na internet linku.

Koja je glavna svrha misionara uopšte i kako radite u Africi? Od kada ste u Serowe, kako se osećate tamo, koji je vaš posao?

Želimo da približimo ljudima Boga, Bibliju, obrazovanje i razvoj. U časopisu Misijonska obzorja možete pročitati više o aktivnostima slovenačkih misionara, njihovoj misiji, životu ljudi itd.

U Serowe sam došla 2000. Ali od tada se desio mnogo toga , veliki i veoma brz razvoj. Ovde se osećam kao kod kuće, Bocvana je postala moj drugi dom, iako je i dalje teško jer ne govorim sekvanski kao maternji jezik. Kada sam došla u Bocvanu, radila sam kao volonter u rehabilitacionom centru pet dana u nedelji, a subotom i nedeljom sam držala katehezis za decu i mlade, a kasnije i za odrasle, zatim je petak postao rezervisan za kućne posete starim i bolesnim.

Kome je namenjena vaša pomoć? Na šta se najviše fokusirate?

U 2015. godini moj rad se malo promenio, nije više bio povezano samo sa radom sa osobama sa invaliditetom.

Opišite nam mesto Serowe?

Serowe je veoma veliko selo koje se razvija veoma sporo, sa manje mogućnosti. Tu su prodavnice, škole, bolnica, domovi zdravlja, hoteli, vladine kancelarije… Bave se izradom cigli. To je urbano selo sa 50.000 stanovnika.

Kakav je, po Vašem mišljenju, život tamošnjih porodica? Koji problemi ih najviše muče?

Porodični život se dosta promenio i ljudi nisu tako blisko povezani kao nekada, gde bi ljudi pružili ruku pomoći drugom članu / osobi u teškoćama.

Kakvi su uslovi za tamošnju decu u odnosu na našu?

Bilo bi mi veoma teško da napravim ovo poređenje, jer stvarno ne poznajem situaciju u Sloveniji sada. Već ovde u našem selu razlike su velike, razlike su još veće u poređenju sa našim urbanim selom i gradom, a ove razlike rastu kad se porede ruralna sela i grad.

Kakve obrazovne mogućnosti imaju devojke, žene? Šta im je zapravo najvažnije da nauče kako bi mogle da prežive?

Priliku da studiraju jednako imaju dečaci / muškarci i devojke / žene. Devojke/žene se suočavaju sa brojnim izazovima, što utiče na sticanje odgovarajućeg obrazovanja. Neke napuštaju školu. Izazovi uključuju sledeće:

• neke su zastrašene i prezrene jer potiču iz siromašnih porodica,

• seksualno zlostavljanje od strane porodice,

• trudnoće kod tinejdžerki

• nedostatak novca za kupovinu školskog pribora kao što su uniforme, cipele i druge osnovne stvari,

• bez higijenskih uložaka,

• mnoge devojčice na kraju preuzimaju roditeljske uloge i brinu o mlađoj braći i sestrama iz više razloga (jer su siročad, napuštene od roditelja, jer su im roditelji alkoholičari, mnogi drugi društveni problemi).

Kako se žene snalaze sa menstruacijom i pelenama za bebe?

Ako nemaju novca, koriste toalet papir ili platno, krpe.

Kakva je zdravstvena zaštita lokalnog stanovništva?

Medicinska nega je dostupna svakom građaninu Bocvane i besplatna je. Ako je veoma hitno, država ih vodi na preglede ili lečenje u privatne bolnice ili u Južnu Afriku, ako lečenje nije moguće u Bocvani. Naravno, ako nije hitno, sve ide veoma sporo. Postoje domovi zdravlja u kojima ljudi mogu da potraže pomoć. Svakog meseca majke bi trebalo da dovode decu od nula do pet godina na merenje. Tamo ih vakcinišu protiv dečijih bolesti.

Kako vam je Covid promenio život?

Mnogi ljudi je ostalo bez posla zato što neke kompanije žele da se zatvore, a neke zato što su na velikim gubicima u ovoj pandemiji. Troškovi života rastu, cene hrane i ostalog rastu i to u velikoj meri negativno utiče na siromašne i niske prihode. Mnogima je u ovom periodu isključena voda (kada više nema vanrednog stanja u zemlji, koje je počelo u septembru 2020. i završeno 30. septembra 2021.).

Pričam o našem mestu Serowe gde ja živim. Isporuka usluga je loša ovde. Nedostaje im osećaj hitnosti, posebno u bolnicama, centrima za socijalni rad i drugim vladinim kancelarijama gde bi trebalo da pomognu u smanjenju siromaštva. Mislim da je stopa siromaštva visoka, mnogo ljudi živi od prvog do prvog. Čak i oni koji najviše rade zarađuju ispod minimalne zarade. Pandemija je pogoršala situaciju. Većina porodica i siročadi ne primaju državnu pomoć.

Kako dolaze do vode?

Da bi preduzeće za vodosnabdevanje postavilo vodu tamo gde žive ljudi, mora imati zemljišnu ispravu na ime jednog od članova. Bez ovog dokumenta ne dostavljaju vodu. Oni koji nemaju redovan posao, a zaposle se preko državnog programa Iphelegeng za pomoć siromašnima, moraju da rade tri i po meseca kako bi prikupili novac potreban za instaliranje vode. Mnoge okolne porodice dolaze kod onih koji imaju vodu. Žele da pomognu sami sebi, ali tu nastaje problem jer se cena kubnog metra vode menja. Na svakih 5 kubika cena kubika je skuplja. Na primer: do 5 m3 plaćate oko 2 evra, 10 m3 je oko 10 evra. I to ide u visinu… Pošto ne plaćaju vodu, isključuju im vodu. Kad bi svako imao vodu u svom dvorištu, onda bi sve bilo u redu. Na primer: porodica je dobila vodu i velikodušno je delila sa meštanima. Tako je račun za prvi mesec bio više od 400 P (* 1 Bocvanska pula iznosi 0,075 evra), sledećeg meseca više od 500 P i tada je voda isključena…

Kako Vi sve to doživljavate? Da li Vas dotiču njihove priče kada znate da ne možete svakome da pomognete, da ne možete da izbrišete njihovo siromaštvo, glad pričom…?

Nije lako gledati kad znate da ne možete da pomognete… Čak ni samo donacija nije rešenje. Kod nas su cene iste kao u Sloveniji. Ponekad mi teku suze od bola i tuge zbog onoga kroz šta neki moraju da prođu, posebno deca. Ali u kući imam kapelu, mesto gde se molimo, gde me smiruje Isusova blizina, puna poverenja i vere u Njegov blagoslov. Molim za blagoslov i pomoć za sve kojima je potrebno, za bolesne, za invalide, za svu siročad, sve koji su sami u kući i koji nemaju nikoga ko bi ih voleo, prihvatite ih takvima kakvi jesu, za sve dobrotvore. Svaki mali poklon je važan, posebno kada se daje s ljubavlju.

Kako ste se družili sa nama?

Odlično sam se slagala sa vašom porodicom, kao da se poznajemo jako dugo, iako smo se prvi put videli.

Kako biste nas opisali? Kakav smo utisak ostavili na vas?

Upoznali smo se u četvrtak uveče. Proveli smo petak zajedno i oprostili se u subotu ujutro. Kratko, ali slatko. Mladi roditelji, mršavi. Primećujem da vas dvoje i imate veoma finu i lepo vaspitanu decu. I pored toga što se Miha nije dobro osećao, nije to pokazao. Kada je kasno popodne počelo da lije kao iz kabla, decu ste morali da odvezete kući. Možete li da zamislite radost dece koja se voze u velikom „kombiju” i pevaju radosni, uprkos kiši. Vi ste porodica koja ima u izobilju sve što vam je potrebno, a sve ste spremni da podelite sa drugima.

Kako ste doživeli našu decu? Šta mislite kako su prihvatili drugačiji jezik, boju kože, kulturu…? Da li su se plašili tamošnjih ljudi?

Deca su lepo vaspitana, svako je drugačiji i dolazi u kontakt sa decom i odraslima na svoj jedinstven način. U kontaktu sa drugom decom ponašali su se sasvim prirodno, nije ih”ometala” boja kože, kose… Devojčice su dozvoljavale deci da dodiruju njihovu kožu koja je bela, plava kosa… Sva vaša deca su se pridružila plesu .

Da li su i oni učestvovali u dobrotvornim akcijama?

Deca su na svoj način učestvovala u dobrotvornoj akciji. Devojčica se oprostila od svoje voljene igračke i poklonila je devojčici sa invaliditetom koja ne može ni da sedi i uvek samo leži. Dali su ono što im nešto znači, a ne samo ono što im više nije potrebno. Dali su nešto svoje što vole. Njihova otvorenost i detinja jednostavnost otvorila su i srca dece ovde… Pokušali su da razgovaraju jedni sa drugima na engleskom.

Kako ste birali porodice koje će dobiti sklonište? Zašto oni?

Još uvek ima dosta porodica kojima je potreban smeštaj. Iako jedan prostor od 4 mx4 m nije idealan jer su deca zajedno sa roditeljima. Sve dok su male porodice, u redu je, ali kada su veće, nije. Bolje je imate nešto nego ništa. Možete sami da isprobate koliko nameštaja možete da stavite u takav prostor. I mnogo ljudi bi trebalo i da spava ovde.

Tri dečaka koja su ostala bez mame su dobila skloniste. Da na njih ne gledaju kao na veliki teret. Reč je o skloništu koje prošle godine izgradila sestra Zora (sada smo zamenili vrata i prozorska stakla koja su bila polomljena). U njemu žive i majka i njen partner, njihovo petoro dece sa svojom decom.

Druga porodica je majka sa troje dece i njena majka. Parcela je na njeno ime. Ali ona je živela u drugom selu jer ovde nije bilo skloništa. Izabrana je jer je imala papire za zemljište.

Ako izgradimo sklonište na zemljištu za koje oni nemaju dokument, vlasnik tog zemljišta će posedovati i sklonište koje smo izgradili. Dakle, ovo prvo treba da se reši. Ovo, pak, traje veoma, veoma dugo.

Šta za njih znače skloništa?

Sigurnost od kiše i vetra. Tako sačuvati lična dokumenta (medicinska dokumentacija dece do pet godina, u kojoj se svakog meseca u Domu zdravlja upisuje njihova težina, potvrde koje se dobijaju na listu papira svake godine). Sklonište je važno i za decu, da kada operu školsku uniformu mogu da je stave na mesto gde se neće zaprljati.

Zašto je pomoć sa strane dobrodošla lokalnom stanovništvu? Šta im je najpotrebnije? Da li biste želeli još takve pomoći?

Spoljna pomoć je i dalje dobrodošla, jer može pomoći onima kojima je najpotrebnija. Potrebne su im osnovne stvari: voda, hrana, odeća, stan i toalet. Sada kada su dobili sklonište, pitali su kada će dobiti toalet. Oni više vole da dobiju novčanu pomoć kojom mogu kupiti određenu stvar ovde ili da odu u veći grad. Uvoz stvari bez carine zahteva mnogo, mnogo rada i naravno vremena. Za sve ovo moramo da idemo u glavni grad koji je od nas udaljen 320 km. Svaka pomoć je dobrodošla.

Koliko još planirate da ostanete u Africi? Kada ćete se vratiti u Sloveniju?

Planiram da ostanem do kraja života, ali naravno to zavisi od mnogo faktora, uključujući i moje zdravlje. Ne mogu da kažem kada ću se vratiti u Sloveniju. Nadam se da ću sledeće godine doći u posetu, ako Bog da.